Luksuz

Luksuz

 

Naše razdvajanje ponekad izgleda kao pokušaj da razdvojite dva prsta koja ste upravo ulepili super -lepkom. Boli. Deo mene ostane zalepljen na njemu, deo njega ostane na meni.

I nastavimo dalje svojim putevima, koji će u budućnosti ponovo da se spoje. Pretvaramo se da je lako. Udahnem duboko, pa tako naduvanih pluća hodam, glumim da letim, kao balon, letim…letim..ne hodam teškim koracima koji bi me odveli od njega. Lagano odlazim…A onda, kad mu izađem iz vidokruga sve me slomi…Potroši se snaga, klonem… Olovno teške noge se ne pomeraju, a telo se kida kao papir na vetru….Nestajem….

Kada smo zajedno želi da mi priušti ekskluzivna mesta, restorane sa pogledom, sobe prekrivene ružinim laticama, skupe šampanjce…

Sve je nepotrebno kad smo zajedno.

Sve je nebitno kad nismo.

Jedini luksuz koji tražim je da mogu da ga zagrlim kad poželim….

A to nemam.

Oglasi
Long after you gone

Long after you gone

Na toj nekoj raskrsnici, koju je samo on odabrao, odlučio se da ubrza korak i produži putem koji ne vodi ka Njoj.

Bilo je prohladno jutro. Vetar je kovitlao lišće i najavljivao promenu. Niski beli oblaci, naslagani poput ispeglane krevetnine, hrlili su ka nekim drugim predelima.

I Njene misli su bile daleko. Ne sluteći, korak joj je bio lak, skoro plesni, u nekom ritmu samo Njoj znanom. Zavukla je ruke u džepove i izvuka šake da potvrdi da je sve u redu sa malim srcastim grejačima. Pogledala je u njih nežno kao njega da gleda, srećna što ga ima. Po prvi put u životu nije bila uplašena pričom o zajedničkom životu. Dobro su se poznavali, savršeno uklapali, oboje su maštali o sitnicama poput toplog sobička, u kome bi mogli da razmenjuju doživljaje muzike, filmova i knjiga. Njihova nežna ljubav bila je prošarana filigranskim detaljima strasti. Koristeći savremena, ali i ona tradicionalna sredstva komunikacije umeli su jedno drugom da ostave porukice na neobičnim mestima, da obraduju jedno drugo pismom, poslatom pesmom, grejačima za ruke ili kratkom porukom.

A onda je jednog dana usledio poziv. Prostor između njih dobijao je novu dimenziju, razvlačeći i udaljavajući njihove gradove. Raskrsnica na kojoj je on stajao bila je za nju nedostižna. On je odabrao drugu. “Ne mogu da živim u laži….treba mi neko ovde i sada…..rođendan….i eto…sad sam s njoM”.

Stane Zemlja da se okreće. Tačno može da se oseti da se gravitacija povećala, jer u nekom deliću sekunde, Ona je okamenjeno stajala, ukopana kao da svakog momenta iz njenih stopala treba da se pruži korenje, osećajući svu težinu oblaka nadvijenih nad Njenim gradom koji je dodatno potiskuju ka tlu. Vetar je bezuspešno pokušavao da je pomeri, igrao se sa njenom kosom i uplitao suvo lišće odjednom usahle ljubavi.

Vremenom je uspela da uspostavi balans i krene dalje. Mislila je na njega, bio je Njen kalup u koji su se ostali uklapali, manje više. U svakom od njih pronalazila je delić njega, trag koji je ostavio bio je jasno oivičen, kao krajputaši omeđavao je prostor u kome su se oni kretali.

Tri godine kasnije, telefon je zavibrirao, mogla je da se zakune, na neki drugačiji način nego pre. Poruka kratka: volim te ❤ .

I tako, raskrsnica se odjednom stvorila na njenom putu. Za trenutak je zastala, osmehnula mu se i krenula dalje.

https://youtu.be/D-h6MoF7HLA

Copy paste

Copy paste

“Stigli smo….sve je ok. Ljubim” slova su se premeštala i nameštala, gledala sam u tekst i u one tri tačkice. Bože, zar smo nas dvoje do toga došli? Zajedničke snove ispunjavamo sa tamo nekim nevažnim personama, zamenama za nas? Fuck! Što mora da mi se javi? Gde to piše da po dolasku sa mora treba da se obavesti bivša devojka, a očito sadašnja ljubav? Doneo čovek malo soli sa mora pa da zasoli ranu? 

A onda, par nedelja kasnije, poslala sam identičnu poruku.

Sve što sam želela da kažem bilo je smešteno u tih par reči i tačkica.

Da, dobro sam.

Da, tu sam.

I da, ti si jedini kome želim to da javim.

Rane i mleko

Rane i mleko

Sedela je kraj prozora. Bilo je još rano. Lagani zvuci bluza otužno su se razvlačili praznim prostorom. Konobari su užurbano postavljali stolove u dnevni raspored uklanjajući tragove sinoćne proslave. Ispred nje kafa i pepeljara. Dva lagana dimna traga koji se u ritmu muzike uvijaju ka plafonu. Očiju prikovanih za daljinu a pogleda okrenutog ka unutra tražila je balans.

Bila je drugačija. Nije se utapala u more klon- devojaka koje su se oblačile kao da im ista majka kupuje ili da postoji samo jedna radnja na svetu ili da su frizeri naprasno izgubili kreativnost šišajući ih sve na isti način. Sve je na njoj imalo svoju priču, sve je bilo kao pečat bitke koju je prošla. Pirsing u nosu i na desnoj obrvi, dve ogromne drvene karike u ušima, kosa nehajno podignuta u nešto između eksplodirane punđe i čupavog repa i crni lak na noktima. Duboke martinke na nogama, i naravno, duga haljina koja je prikrivala obrise njenog tela. 

Po prvi put nakon šest meseci boravka u Astrinoj zaštiti izašla je sama na kafu. Više od godinu dana pakla bilo je za njom…nije želela da vidi te slike, ali one su se pomaljale iza svakodnevnih običnih stvari. U Grčku je otišla sa dečkom koji ju je prodao u belo roblje. Uz asistenciju policije uspela je da se vrati u zemlju, ali joj je za to trebalo više od 9 meseci, a uz sistemsku podršku prevazišla je želju za samoubistvom. I nadalje je ostalo da je svaki momak koji joj priđe samo potencijalni trgovac njenim telom i da ispod dugih rukava, može da izviri pokoja sveža rana. 
Nije opazila da se kafić lagano popunjavao. Nije opazila ni njega sa decom, sve dok se za njenim stolom nije obreo ozbiljni petogodišnjak. Tiho ju je posmatrao, i već kad je poželela da pokupi stvari i pobegne, izustio je, onako naučenom odsečnošću dečaka koji zna važnu životnu lekciju: “Moj tata kaže da nije zdravo pušiti. Mi imamo koze, hoćete da vam damo mleko pa da i vi budete zdravi? Ono je dobro za sve.” U tom momentu je stolu prišla šarmantna devojčica, tek nešto mlađa. Imali su iste kestenjaste oči. Njene su ispitivački šarale po neobičnim modnim detaljima, koje nije imala prilike često da vidi. Ništa nije rekla. Pružila je prstić da dotakne karike u ušima, zagledajući ih kao draguljar. Tada se kraj stola pojavio i otac dece. Otpočeo je rečima:”Oprostite, oni obično ne….ali otkako…” Sin je uskočio ocu u pomoć, prekidajući njegovo zamuckivanje:”Tata, tata, teta je rekla da će i ona piti mleko, je l’ da da je zdravo?”

Taj vedri dečji glas, ponuda tako nesebična i topla otvorila je slavine dugo zapečaćenih izvora.

Da, postoje i oni kojima se može verovati. 

Produžena terapija

Produžena terapija

Petak je počeo kao sasvim običan dan. Pomisao na predstojeći vikend učinio je da sa lakoćom odradi vežbe za leđa, protegne se i ustane. Petkom je lakše ustajala, pomisao na kraj radne nedelje učinila bi da uspešno ignoriše povremeno javljanje bola. Potraga u garderoberu završila se na farkama i košulji, a mislima je već bila daleko od jutra…

Precizno i brzo odradila je sve zadatke, obavila telefonske pozive i napravila plan za sledeću nedelju. Ljudi oko nje pojavljivali su se kao slike bez tona, mehanički je klimala glavom i bez preterane želje da se udubljuje u priče trudila se da što pre okonča razgovore. Duboko je udahnula napuštajući firmu, ali ni duboko, lagano disanje nije umirivalo treperenje iznutra. 

Bio je to poslednji dan terapije. Deseti po redu. Već drugi put produžavali su tretman za još par dana. Njegove ruke, neki neobičan mir u prostoru, i ono najvažnije – njihovi razgovori, bili su kao magnet. Čekao bi je pred vratima, pretvarajući se da je baš sad vreme za puš pauzu, bacajući dopola popušenu cigaretu kada bi ona naišla. Nepunih sat vremena provedenih kod njega, i onda nastavak razgovora kroz porukice do kasno u noć. Tako je izgledalo prethodnih devet dana.

Danas ju je dočekao unutra u kancelariji. Ispod tamnih obrva videla je dva duboka bezdana. Smeškao se, kao i uvek, ali neki nervozni grč, poput senke mu je preletao preko lica. Mlado lice, tek dvadeset i koja, a pogled crn, dalek, zarobljen negde na pučini olujom uzburkanog mora.

Neobično tiho, postavio je parafin na njena leđa i umotao je u ćebe. 

Znala je da je jučerašnji razgovor bio pretežak, a zahtev za današnjim “korakom” na ivici ostvarljivosti.
Pozvala ga je tiho imenom. 

Još tiše je izgovorio njeno ime, sa nervoznim upitnikom koji je zatreperio između njih.

 Pomerila se tek toliko da mu ostavi mesta da sedne kraj nje.

Svaki njegov pokret bio je usporen do maksimuma kao da je planirao bekstvo iz sopstvene ordinacije. Na kraju, skupivši svu hrabrost, seo je na ivicu kraj nje.

Ne, to nije bilo prekoračivanje odnosa pacijent- terapeut, samo kratkotrajna izmena uloga. On, čiji posao je bio da dodiruje i masira, izbegavao je da dodiruju njega. 

Pružila je ruku pored tela i čekala.

Njegova teritorija, dogovor, prethodni razgovori…. 

“Bezbedan si, znaš?”

Izgovorila je nežno njegovo ime i tada je osetila – jedan lagani dodir, oznojanu šaku, prste koji bojažljivo istražuju njen dlan i polako, polako se prepuštaju… Spajanje dva dlana propratio je jedan težak uzdah…..

Parafin se poprilično ohladio, a oni su spojeni dlanovima bili nepomični i tihi.

Čekala je.

“Otpusti to. To je prošlost. Boli, ali neće te povrediti sada…”

Pustio je njenu ruku i počeo da raspakuje parafin sa njenih leđa.

****

Tri dana kasnije stigla je poruka.

“Zar samo jedan tretman? Čini mi se da sam na dobrom putu. Možemo li produžiti terapiju za koji dan?”

Osmehnula se.

Vreme je bilo za susret u njenoj ordinacijii.

Izem ti….

Izem ti….

Izem ti vreme….pomislila je izvlačeći se iz toplog kreveta. Mačor je lagano podigao glavu, prateći njene pokrete, izdužujući se ka bližoj ruci. Nije ga interesovalo vreme, samo je želeo svoju porciju maženja. I ona je o tome razmišljala…. Predugo je sama, predugo ovaj mačor greje drugu polovinu kreveta…. 

Telefon je zasvetlio.

“Izem ti vreme kad me i ono ne odvaja od tebe nego spaja….samo jedna misao mi je u glavi: zagrljeni, pokriveni, slatko umorni…polumrak, a tiha muzika se meša sa dobovanjem kiše…..i da li mi fališ? Ma neeee…..

Izem ti ljubav kad je obična kiša spere…:)”

Pogledala je s osmehom u prozor po kome su kišne kapi pravile novu sliku. Mačak se lenjo protegnuo, a ona je s osmehom  spustila noge na pod.

Slika, vrlo živa, igrala je pred njenim očima, i dan više nije bio tmuran i siv.

Miljama daleko, pod istom nebeskom kapom, u nekom trenutku koji još nije ispisan, uploviće nežno u njegov zagrljaj…
O da, srećna je….

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

THE VERSATILE BLOGGER AWARDNagrada! Obraduje me svaka poseta, komentar, ali ovo je pravo iznenađenje, ono slatko 🙂

Hvala dragi neznanče Shonery ! Motiv više da budem redovnija na blogu 🙂

Nešto više o The Versatile Blogger Award pravilima nominacije:

* Zahvalite se osobi koja vas je nominovala
* Nominujte do 15 blogera / autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih
* Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
* Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila

 

I evo, tih nekih 7 činjenica o meni:

  1. ovo nije moj prvi blog- prvi je izgubio anonimnost i previše ušao u moju stvarnost
  2. između ljubavi prema crnom vinu i mlečnoj čokoladi i dalje se vodi mrtva trka
  3. zagrljaj je lekovit – sve može njime da se izleči
  4. padam na nežnosti i romantiku, muzika, sveće i mirisi su deo atmosfere
  5. najvažniji deo moje garderobe je čipkani veš – a ne ono što drugi vide, isto je i sa mojom dušom
  6. godišnji odmor zamišljam kao vreme za plažu i čitanje beletristike
  7. lako sklapam prijateljstva – ali ponekad, umem tako dobro da uživam u sebi samoj i dobroj knjizi

I tako, prvo je izgledalo teško navesti 7 činjenica a pri kraju sam morala da se zaustavljam 😉

 

Kao bloger početnik u novom okruženju, pozivam na druženje, i nagrađujem osmehom, pozivam u igru sve one koji ovo pročitaju, a još se nisu uključili 🙂