Produžena terapija

Produžena terapija

Petak je počeo kao sasvim običan dan. Pomisao na predstojeći vikend učinio je da sa lakoćom odradi vežbe za leđa, protegne se i ustane. Petkom je lakše ustajala, pomisao na kraj radne nedelje učinila bi da uspešno ignoriše povremeno javljanje bola. Potraga u garderoberu završila se na farkama i košulji, a mislima je već bila daleko od jutra…

Precizno i brzo odradila je sve zadatke, obavila telefonske pozive i napravila plan za sledeću nedelju. Ljudi oko nje pojavljivali su se kao slike bez tona, mehanički je klimala glavom i bez preterane želje da se udubljuje u priče trudila se da što pre okonča razgovore. Duboko je udahnula napuštajući firmu, ali ni duboko, lagano disanje nije umirivalo treperenje iznutra. 

Bio je to poslednji dan terapije. Deseti po redu. Već drugi put produžavali su tretman za još par dana. Njegove ruke, neki neobičan mir u prostoru, i ono najvažnije – njihovi razgovori, bili su kao magnet. Čekao bi je pred vratima, pretvarajući se da je baš sad vreme za puš pauzu, bacajući dopola popušenu cigaretu kada bi ona naišla. Nepunih sat vremena provedenih kod njega, i onda nastavak razgovora kroz porukice do kasno u noć. Tako je izgledalo prethodnih devet dana.

Danas ju je dočekao unutra u kancelariji. Ispod tamnih obrva videla je dva duboka bezdana. Smeškao se, kao i uvek, ali neki nervozni grč, poput senke mu je preletao preko lica. Mlado lice, tek dvadeset i koja, a pogled crn, dalek, zarobljen negde na pučini olujom uzburkanog mora.

Neobično tiho, postavio je parafin na njena leđa i umotao je u ćebe. 

Znala je da je jučerašnji razgovor bio pretežak, a zahtev za današnjim “korakom” na ivici ostvarljivosti.
Pozvala ga je tiho imenom. 

Još tiše je izgovorio njeno ime, sa nervoznim upitnikom koji je zatreperio između njih.

 Pomerila se tek toliko da mu ostavi mesta da sedne kraj nje.

Svaki njegov pokret bio je usporen do maksimuma kao da je planirao bekstvo iz sopstvene ordinacije. Na kraju, skupivši svu hrabrost, seo je na ivicu kraj nje.

Ne, to nije bilo prekoračivanje odnosa pacijent- terapeut, samo kratkotrajna izmena uloga. On, čiji posao je bio da dodiruje i masira, izbegavao je da dodiruju njega. 

Pružila je ruku pored tela i čekala.

Njegova teritorija, dogovor, prethodni razgovori…. 

“Bezbedan si, znaš?”

Izgovorila je nežno njegovo ime i tada je osetila – jedan lagani dodir, oznojanu šaku, prste koji bojažljivo istražuju njen dlan i polako, polako se prepuštaju… Spajanje dva dlana propratio je jedan težak uzdah…..

Parafin se poprilično ohladio, a oni su spojeni dlanovima bili nepomični i tihi.

Čekala je.

“Otpusti to. To je prošlost. Boli, ali neće te povrediti sada…”

Pustio je njenu ruku i počeo da raspakuje parafin sa njenih leđa.

****

Tri dana kasnije stigla je poruka.

“Zar samo jedan tretman? Čini mi se da sam na dobrom putu. Možemo li produžiti terapiju za koji dan?”

Osmehnula se.

Vreme je bilo za susret u njenoj ordinacijii.

Izem ti….

Izem ti….

Izem ti vreme….pomislila je izvlačeći se iz toplog kreveta. Mačor je lagano podigao glavu, prateći njene pokrete, izdužujući se ka bližoj ruci. Nije ga interesovalo vreme, samo je želeo svoju porciju maženja. I ona je o tome razmišljala…. Predugo je sama, predugo ovaj mačor greje drugu polovinu kreveta…. 

Telefon je zasvetlio.

“Izem ti vreme kad me i ono ne odvaja od tebe nego spaja….samo jedna misao mi je u glavi: zagrljeni, pokriveni, slatko umorni…polumrak, a tiha muzika se meša sa dobovanjem kiše…..i da li mi fališ? Ma neeee…..

Izem ti ljubav kad je obična kiša spere…:)”

Pogledala je s osmehom u prozor po kome su kišne kapi pravile novu sliku. Mačak se lenjo protegnuo, a ona je s osmehom  spustila noge na pod.

Slika, vrlo živa, igrala je pred njenim očima, i dan više nije bio tmuran i siv.

Miljama daleko, pod istom nebeskom kapom, u nekom trenutku koji još nije ispisan, uploviće nežno u njegov zagrljaj…
O da, srećna je….

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

THE VERSATILE BLOGGER AWARDNagrada! Obraduje me svaka poseta, komentar, ali ovo je pravo iznenađenje, ono slatko 🙂

Hvala dragi neznanče Shonery ! Motiv više da budem redovnija na blogu 🙂

Nešto više o The Versatile Blogger Award pravilima nominacije:

* Zahvalite se osobi koja vas je nominovala
* Nominujte do 15 blogera / autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih
* Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
* Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila

 

I evo, tih nekih 7 činjenica o meni:

  1. ovo nije moj prvi blog- prvi je izgubio anonimnost i previše ušao u moju stvarnost
  2. između ljubavi prema crnom vinu i mlečnoj čokoladi i dalje se vodi mrtva trka
  3. zagrljaj je lekovit – sve može njime da se izleči
  4. padam na nežnosti i romantiku, muzika, sveće i mirisi su deo atmosfere
  5. najvažniji deo moje garderobe je čipkani veš – a ne ono što drugi vide, isto je i sa mojom dušom
  6. godišnji odmor zamišljam kao vreme za plažu i čitanje beletristike
  7. lako sklapam prijateljstva – ali ponekad, umem tako dobro da uživam u sebi samoj i dobroj knjizi

I tako, prvo je izgledalo teško navesti 7 činjenica a pri kraju sam morala da se zaustavljam 😉

 

Kao bloger početnik u novom okruženju, pozivam na druženje, i nagrađujem osmehom, pozivam u igru sve one koji ovo pročitaju, a još se nisu uključili 🙂

Sudbina u šoljici čaja

Sudbina u šoljici čaja

“Odlazim preko.” – rekao je izmedju dva gutljaja kafe, gledajući me netremice. Spuštajući šolju pružio je ruku preko stola očekujući da ću uraditi isto. Nakon par trenutaka, povukao ju je na naslon stolice.

“Pretpostavljam da drugačije ne može? Dobro si promislio?”

“Da. Ovde na žalost nemam gde da spustim sidro. Ti…” – nije završio rečenicu.

Ja.

Da, ja sam prepreka, jer sam prebolela, oprostila, pristala na “prijateljsko kafarenje” iako to ne postoji, jer posle ljubavi i prevare, nema prijateljstva. Sebi govorim da sam pristala jer sam želela da zatvorim vrata, znajući da je on sa one druge strane vrata dobro. U stvari, još uvek je unutar mene tinjalo nešto i grejalo mi svaki izdah…

Gledao je kroz mene, video je i ono što ne govorim, uvek je sve mogao da pročita…čeprkao je, tražio je onaj plitki deo reke preko koga očas može da pređe preko a da ne pokvasi cipele…

Obala na kojoj sam sedela očito je bilo klizište… Bujica je pretila da me ponese…

Naglo sam ustala….polupuna šoljica čaja se prevrnula i napravila baricu na staklenom stolu. Njegov odraz se lagano razlivao….

7 godina ranije….

Toplo prolećno sunce grejalo je naše ispreplitane prste. Ljubili smo jedno drugome prst po prst, upijajući mirise, mekoću kože….

“Žao mi je, ali trenutno ne vidim drugo rešenje. Moram da odem, ali vratiću se.”

Ozbiljnost trenutka umanjivali smo nežnostima, obećanjima na večnost i smehom…

-“Znam. Ti si sve moje – čekaću te. Budi oprezna u tom velikom svetu. Evo, daj da ti vidim sudbinu u šoljici kafe” pokušao je da zvuči šaljivo. Trgnula sam ruku i ono malo tečnosti prolilo se po stolu…

-“To je čaj, ludice!”

– “Ne marim, ionako ću gledati u tvoje oči” – rekao je, a oči su mi još više zasjale.

3 meseca kasnije…

Aerodromski hol polako se praznio. Osećala sam se užasno sićušnom, neprimetnom, poput najfinije trunčice prašine. Kao da sam sišla stanicu -dve pre nego što sam trebala, ubadajući momenat kad spremačica kreće da briše sve tragove doletelih, sačekanih i ispraćenih poljubaca. Hol je polako poprimao svoj puni oblik, ljudi su se lagano razilazili i samo sam još ja stajala kao ukopana uz gomilu kofera, tražeći moguće objašnjenje zbog kojeg ovaj put, moji prsti nisu ispreplitani…

Možda samo kasni.

Sela sam u prvu stolicu kafetarije i naručila sam čaj.

Telefon je odzvonio do kraja…

Pa opet.

I opet.

Bilo je više nego jasno da se neće pojaviti…

Pogledala sam u praznu šoljicu čaja.

Na njenom dnu nije bilo ničeg.

 

 

 

 

 

Safe place

Safe place

“Znam jedno sigurno mesto za tebe”, rekao je uvlačeći moju šaku u svoj džep kao da je to najnormalnija stvar na svetu. A nije. Zaboravila sam ga zajedno sa nekim davno prošlim pričama. Taj najnežniji potez tajnog grljenja dve duše, trunčica nežnosti koja je ulivala sigurnost, istovremeno mi spuštajući i odižući tabane sa asfalta, učinila je da se setim zašto  toliko volim zimu.

Pričao je, videla sam to po pokretu njegovih usana, osmehu koji se pomaljao iz pažljivo podšišane brade – a ništa nisam čula. Do malopre je objašnjavao koliko voli ovaj deo grada sa malim prodavnicama načičkanim poput maslačaka na malom komadu trave, i zastajkivao bi kod svakog izloga kao da su retke znamenitosti grada koje nikako ne vredi propustiti. Već sekund kasnije, zaslepljena novim pojmom kao što su spojene-šake-u-džepu-njegove-jakne prestala sam da vidim i čujem.

U izmaglici koju stvaraju ovlaš spojene trepavice, videla sam lagani hod prstiju po putevima mog tela i usne, videla sam samo usne….

Zastala sam.

“Gde reče da ti je ono sigurno mesto?” upitala sam glasom koji kao da je dolazio sa dna nečeg dubokog i tamnog.

“A gde bi bilo ludice, nego pod mojom kožom.”

 

Fontana

Fontana

Nekoliko godina posle našeg prvog susreta, na ćošku je nikla fontana. Ulica je planirano promenila svoj izgled, posađeno je novo mlado drveće, ulica je novom vrstom podloge dobila na lepoti i izgledu.

Grad se podelio. Jedni su žalili veliko staro drveće koje je bilo svojevrsni simbol trajanja, a drugi su isticali lepotu starih zgrada koja je tek sada došla do izražaja.

Meni je bilo svejedno. Izbegavala sam ćošak koliko sam mogla, a novi izgled ulice pomagao je da brišem uspomene – očito ne sasvim uspešno. Zakopane priče imale su svog pomoćnika. Dovoljno je bilo da izroni, udahne tek toliko da može da otkuca sms…

Čežnja se vratila, a za njom će suze…

Biće ih za još koju fontanu…

 

 

 

 

Sredina romana

Sredina romana

Posle toliko oblačnih dana danas je zasjalo sunce. Topli povetarac pootvarao je bašte kafića, a mi smo, skriveni od pogleda sedeli gore na terasi gde je nešto jači vetar oterao sve ostale goste. Umeo je i dalje da me nasmeje onako slatko, od srca. Ništa nije zaboravio o meni, svi sitni detalji ponovo su zaigrali oko mene kao beli maslačak na vetru. Nije zaboravio ni to koliko me je povredio, samo je čekao da dobar sloj prašine, višegodišnje, padne i prekrije bol pre nego se ponovo pojavi u mom životu.

Nisam ga dugo videla. Sakrivena iza sunčanih naočara gledala sam lice koje sam dobro znala- kao slepac brajevo pismo prepipala sam ga prstima i poljupcima…svaki milimetar.

Ali to je bilo neko drugo vreme. Vreme u kome sam verovala da sam našla svoju srodnu dušu, da su sva slučajna ukrštanja naših staza bila samo sitne niti koje su nas vodile onom trenutku spajanja bez razdvajanja. Ever.

Pijuckamo kafu, pričamo o svemu, o prošlosti, sadašnjosti o planovima za budućnost, a kao da čitam roman kome već znam kraj. Kraj koji je jednako u prošlosti kao i početak. Samo je nekako iz naše priče, izostala ona sredina…