Copy paste

Copy paste

“Stigli smo….sve je ok. Ljubim” slova su se premeštala i nameštala, gledala sam u tekst i u one tri tačkice. Bože, zar smo nas dvoje do toga došli? Zajedničke snove ispunjavamo sa tamo nekim nevažnim personama, zamenama za nas? Fuck! Što mora da mi se javi? Gde to piše da po dolasku sa mora treba da se obavesti bivša devojka, a očito sadašnja ljubav? Doneo čovek malo soli sa mora pa da zasoli ranu? 

A onda, par nedelja kasnije, poslala sam identičnu poruku.

Sve što sam želela da kažem bilo je smešteno u tih par reči i tačkica.

Da, dobro sam.

Da, tu sam.

I da, ti si jedini kome želim to da javim.

Oglasi
Rane i mleko

Rane i mleko

Sedela je kraj prozora. Bilo je još rano. Lagani zvuci bluza otužno su se razvlačili praznim prostorom. Konobari su užurbano postavljali stolove u dnevni raspored uklanjajući tragove sinoćne proslave. Ispred nje kafa i pepeljara. Dva lagana dimna traga koji se u ritmu muzike uvijaju ka plafonu. Očiju prikovanih za daljinu a pogleda okrenutog ka unutra tražila je balans.

Bila je drugačija. Nije se utapala u more klon- devojaka koje su se oblačile kao da im ista majka kupuje ili da postoji samo jedna radnja na svetu ili da su frizeri naprasno izgubili kreativnost šišajući ih sve na isti način. Sve je na njoj imalo svoju priču, sve je bilo kao pečat bitke koju je prošla. Pirsing u nosu i na desnoj obrvi, dve ogromne drvene karike u ušima, kosa nehajno podignuta u nešto između eksplodirane punđe i čupavog repa i crni lak na noktima. Duboke martinke na nogama, i naravno, duga haljina koja je prikrivala obrise njenog tela. 

Po prvi put nakon šest meseci boravka u Astrinoj zaštiti izašla je sama na kafu. Više od godinu dana pakla bilo je za njom…nije želela da vidi te slike, ali one su se pomaljale iza svakodnevnih običnih stvari. U Grčku je otišla sa dečkom koji ju je prodao u belo roblje. Uz asistenciju policije uspela je da se vrati u zemlju, ali joj je za to trebalo više od 9 meseci, a uz sistemsku podršku prevazišla je želju za samoubistvom. I nadalje je ostalo da je svaki momak koji joj priđe samo potencijalni trgovac njenim telom i da ispod dugih rukava, može da izviri pokoja sveža rana. 
Nije opazila da se kafić lagano popunjavao. Nije opazila ni njega sa decom, sve dok se za njenim stolom nije obreo ozbiljni petogodišnjak. Tiho ju je posmatrao, i već kad je poželela da pokupi stvari i pobegne, izustio je, onako naučenom odsečnošću dečaka koji zna važnu životnu lekciju: “Moj tata kaže da nije zdravo pušiti. Mi imamo koze, hoćete da vam damo mleko pa da i vi budete zdravi? Ono je dobro za sve.” U tom momentu je stolu prišla šarmantna devojčica, tek nešto mlađa. Imali su iste kestenjaste oči. Njene su ispitivački šarale po neobičnim modnim detaljima, koje nije imala prilike često da vidi. Ništa nije rekla. Pružila je prstić da dotakne karike u ušima, zagledajući ih kao draguljar. Tada se kraj stola pojavio i otac dece. Otpočeo je rečima:”Oprostite, oni obično ne….ali otkako…” Sin je uskočio ocu u pomoć, prekidajući njegovo zamuckivanje:”Tata, tata, teta je rekla da će i ona piti mleko, je l’ da da je zdravo?”

Taj vedri dečji glas, ponuda tako nesebična i topla otvorila je slavine dugo zapečaćenih izvora.

Da, postoje i oni kojima se može verovati. 

Produžena terapija

Produžena terapija

Petak je počeo kao sasvim običan dan. Pomisao na predstojeći vikend učinio je da sa lakoćom odradi vežbe za leđa, protegne se i ustane. Petkom je lakše ustajala, pomisao na kraj radne nedelje učinila bi da uspešno ignoriše povremeno javljanje bola. Potraga u garderoberu završila se na farkama i košulji, a mislima je već bila daleko od jutra…

Precizno i brzo odradila je sve zadatke, obavila telefonske pozive i napravila plan za sledeću nedelju. Ljudi oko nje pojavljivali su se kao slike bez tona, mehanički je klimala glavom i bez preterane želje da se udubljuje u priče trudila se da što pre okonča razgovore. Duboko je udahnula napuštajući firmu, ali ni duboko, lagano disanje nije umirivalo treperenje iznutra. 

Bio je to poslednji dan terapije. Deseti po redu. Već drugi put produžavali su tretman za još par dana. Njegove ruke, neki neobičan mir u prostoru, i ono najvažnije – njihovi razgovori, bili su kao magnet. Čekao bi je pred vratima, pretvarajući se da je baš sad vreme za puš pauzu, bacajući dopola popušenu cigaretu kada bi ona naišla. Nepunih sat vremena provedenih kod njega, i onda nastavak razgovora kroz porukice do kasno u noć. Tako je izgledalo prethodnih devet dana.

Danas ju je dočekao unutra u kancelariji. Ispod tamnih obrva videla je dva duboka bezdana. Smeškao se, kao i uvek, ali neki nervozni grč, poput senke mu je preletao preko lica. Mlado lice, tek dvadeset i koja, a pogled crn, dalek, zarobljen negde na pučini olujom uzburkanog mora.

Neobično tiho, postavio je parafin na njena leđa i umotao je u ćebe. 

Znala je da je jučerašnji razgovor bio pretežak, a zahtev za današnjim “korakom” na ivici ostvarljivosti.
Pozvala ga je tiho imenom. 

Još tiše je izgovorio njeno ime, sa nervoznim upitnikom koji je zatreperio između njih.

 Pomerila se tek toliko da mu ostavi mesta da sedne kraj nje.

Svaki njegov pokret bio je usporen do maksimuma kao da je planirao bekstvo iz sopstvene ordinacije. Na kraju, skupivši svu hrabrost, seo je na ivicu kraj nje.

Ne, to nije bilo prekoračivanje odnosa pacijent- terapeut, samo kratkotrajna izmena uloga. On, čiji posao je bio da dodiruje i masira, izbegavao je da dodiruju njega. 

Pružila je ruku pored tela i čekala.

Njegova teritorija, dogovor, prethodni razgovori…. 

“Bezbedan si, znaš?”

Izgovorila je nežno njegovo ime i tada je osetila – jedan lagani dodir, oznojanu šaku, prste koji bojažljivo istražuju njen dlan i polako, polako se prepuštaju… Spajanje dva dlana propratio je jedan težak uzdah…..

Parafin se poprilično ohladio, a oni su spojeni dlanovima bili nepomični i tihi.

Čekala je.

“Otpusti to. To je prošlost. Boli, ali neće te povrediti sada…”

Pustio je njenu ruku i počeo da raspakuje parafin sa njenih leđa.

****

Tri dana kasnije stigla je poruka.

“Zar samo jedan tretman? Čini mi se da sam na dobrom putu. Možemo li produžiti terapiju za koji dan?”

Osmehnula se.

Vreme je bilo za susret u njenoj ordinacijii.

Izem ti….

Izem ti….

Izem ti vreme….pomislila je izvlačeći se iz toplog kreveta. Mačor je lagano podigao glavu, prateći njene pokrete, izdužujući se ka bližoj ruci. Nije ga interesovalo vreme, samo je želeo svoju porciju maženja. I ona je o tome razmišljala…. Predugo je sama, predugo ovaj mačor greje drugu polovinu kreveta…. 

Telefon je zasvetlio.

“Izem ti vreme kad me i ono ne odvaja od tebe nego spaja….samo jedna misao mi je u glavi: zagrljeni, pokriveni, slatko umorni…polumrak, a tiha muzika se meša sa dobovanjem kiše…..i da li mi fališ? Ma neeee…..

Izem ti ljubav kad je obična kiša spere…:)”

Pogledala je s osmehom u prozor po kome su kišne kapi pravile novu sliku. Mačak se lenjo protegnuo, a ona je s osmehom  spustila noge na pod.

Slika, vrlo živa, igrala je pred njenim očima, i dan više nije bio tmuran i siv.

Miljama daleko, pod istom nebeskom kapom, u nekom trenutku koji još nije ispisan, uploviće nežno u njegov zagrljaj…
O da, srećna je….

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

THE VERSATILE BLOGGER AWARDNagrada! Obraduje me svaka poseta, komentar, ali ovo je pravo iznenađenje, ono slatko 🙂

Hvala dragi neznanče Shonery ! Motiv više da budem redovnija na blogu 🙂

Nešto više o The Versatile Blogger Award pravilima nominacije:

* Zahvalite se osobi koja vas je nominovala
* Nominujte do 15 blogera / autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih
* Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
* Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila

 

I evo, tih nekih 7 činjenica o meni:

  1. ovo nije moj prvi blog- prvi je izgubio anonimnost i previše ušao u moju stvarnost
  2. između ljubavi prema crnom vinu i mlečnoj čokoladi i dalje se vodi mrtva trka
  3. zagrljaj je lekovit – sve može njime da se izleči
  4. padam na nežnosti i romantiku, muzika, sveće i mirisi su deo atmosfere
  5. najvažniji deo moje garderobe je čipkani veš – a ne ono što drugi vide, isto je i sa mojom dušom
  6. godišnji odmor zamišljam kao vreme za plažu i čitanje beletristike
  7. lako sklapam prijateljstva – ali ponekad, umem tako dobro da uživam u sebi samoj i dobroj knjizi

I tako, prvo je izgledalo teško navesti 7 činjenica a pri kraju sam morala da se zaustavljam 😉

 

Kao bloger početnik u novom okruženju, pozivam na druženje, i nagrađujem osmehom, pozivam u igru sve one koji ovo pročitaju, a još se nisu uključili 🙂

Sudbina u šoljici čaja

Sudbina u šoljici čaja

“Odlazim preko.” – rekao je izmedju dva gutljaja kafe, gledajući me netremice. Spuštajući šolju pružio je ruku preko stola očekujući da ću uraditi isto. Nakon par trenutaka, povukao ju je na naslon stolice.

“Pretpostavljam da drugačije ne može? Dobro si promislio?”

“Da. Ovde na žalost nemam gde da spustim sidro. Ti…” – nije završio rečenicu.

Ja.

Da, ja sam prepreka, jer sam prebolela, oprostila, pristala na “prijateljsko kafarenje” iako to ne postoji, jer posle ljubavi i prevare, nema prijateljstva. Sebi govorim da sam pristala jer sam želela da zatvorim vrata, znajući da je on sa one druge strane vrata dobro. U stvari, još uvek je unutar mene tinjalo nešto i grejalo mi svaki izdah…

Gledao je kroz mene, video je i ono što ne govorim, uvek je sve mogao da pročita…čeprkao je, tražio je onaj plitki deo reke preko koga očas može da pređe preko a da ne pokvasi cipele…

Obala na kojoj sam sedela očito je bilo klizište… Bujica je pretila da me ponese…

Naglo sam ustala….polupuna šoljica čaja se prevrnula i napravila baricu na staklenom stolu. Njegov odraz se lagano razlivao….

7 godina ranije….

Toplo prolećno sunce grejalo je naše ispreplitane prste. Ljubili smo jedno drugome prst po prst, upijajući mirise, mekoću kože….

“Žao mi je, ali trenutno ne vidim drugo rešenje. Moram da odem, ali vratiću se.”

Ozbiljnost trenutka umanjivali smo nežnostima, obećanjima na večnost i smehom…

-“Znam. Ti si sve moje – čekaću te. Budi oprezna u tom velikom svetu. Evo, daj da ti vidim sudbinu u šoljici kafe” pokušao je da zvuči šaljivo. Trgnula sam ruku i ono malo tečnosti prolilo se po stolu…

-“To je čaj, ludice!”

– “Ne marim, ionako ću gledati u tvoje oči” – rekao je, a oči su mi još više zasjale.

3 meseca kasnije…

Aerodromski hol polako se praznio. Osećala sam se užasno sićušnom, neprimetnom, poput najfinije trunčice prašine. Kao da sam sišla stanicu -dve pre nego što sam trebala, ubadajući momenat kad spremačica kreće da briše sve tragove doletelih, sačekanih i ispraćenih poljubaca. Hol je polako poprimao svoj puni oblik, ljudi su se lagano razilazili i samo sam još ja stajala kao ukopana uz gomilu kofera, tražeći moguće objašnjenje zbog kojeg ovaj put, moji prsti nisu ispreplitani…

Možda samo kasni.

Sela sam u prvu stolicu kafetarije i naručila sam čaj.

Telefon je odzvonio do kraja…

Pa opet.

I opet.

Bilo je više nego jasno da se neće pojaviti…

Pogledala sam u praznu šoljicu čaja.

Na njenom dnu nije bilo ničeg.

 

 

 

 

 

Safe place

Safe place

“Znam jedno sigurno mesto za tebe”, rekao je uvlačeći moju šaku u svoj džep kao da je to najnormalnija stvar na svetu. A nije. Zaboravila sam ga zajedno sa nekim davno prošlim pričama. Taj najnežniji potez tajnog grljenja dve duše, trunčica nežnosti koja je ulivala sigurnost, istovremeno mi spuštajući i odižući tabane sa asfalta, učinila je da se setim zašto  toliko volim zimu.

Pričao je, videla sam to po pokretu njegovih usana, osmehu koji se pomaljao iz pažljivo podšišane brade – a ništa nisam čula. Do malopre je objašnjavao koliko voli ovaj deo grada sa malim prodavnicama načičkanim poput maslačaka na malom komadu trave, i zastajkivao bi kod svakog izloga kao da su retke znamenitosti grada koje nikako ne vredi propustiti. Već sekund kasnije, zaslepljena novim pojmom kao što su spojene-šake-u-džepu-njegove-jakne prestala sam da vidim i čujem.

U izmaglici koju stvaraju ovlaš spojene trepavice, videla sam lagani hod prstiju po putevima mog tela i usne, videla sam samo usne….

Zastala sam.

“Gde reče da ti je ono sigurno mesto?” upitala sam glasom koji kao da je dolazio sa dna nečeg dubokog i tamnog.

“A gde bi bilo ludice, nego pod mojom kožom.”