Safe place

Safe place

“Znam jedno sigurno mesto za tebe”, rekao je uvlačeći moju šaku u svoj džep kao da je to najnormalnija stvar na svetu. A nije. Zaboravila sam ga zajedno sa nekim davno prošlim pričama. Taj najnežniji potez tajnog grljenja dve duše, trunčica nežnosti koja je ulivala sigurnost, istovremeno mi spuštajući i odižući tabane sa asfalta, učinila je da se setim zašto  toliko volim zimu.

Pričao je, videla sam to po pokretu njegovih usana, osmehu koji se pomaljao iz pažljivo podšišane brade – a ništa nisam čula. Do malopre je objašnjavao koliko voli ovaj deo grada sa malim prodavnicama načičkanim poput maslačaka na malom komadu trave, i zastajkivao bi kod svakog izloga kao da su retke znamenitosti grada koje nikako ne vredi propustiti. Već sekund kasnije, zaslepljena novim pojmom kao što su spojene-šake-u-džepu-njegove-jakne prestala sam da vidim i čujem.

U izmaglici koju stvaraju ovlaš spojene trepavice, videla sam lagani hod prstiju po putevima mog tela i usne, videla sam samo usne….

Zastala sam.

“Gde reče da ti je ono sigurno mesto?” upitala sam glasom koji kao da je dolazio sa dna nečeg dubokog i tamnog.

“A gde bi bilo ludice, nego pod mojom kožom.”

 

Fontana

Fontana

Nekoliko godina posle našeg prvog susreta, na ćošku je nikla fontana. Ulica je planirano promenila svoj izgled, posađeno je novo mlado drveće, ulica je novom vrstom podloge dobila na lepoti i izgledu.

Grad se podelio. Jedni su žalili veliko staro drveće koje je bilo svojevrsni simbol trajanja, a drugi su isticali lepotu starih zgrada koja je tek sada došla do izražaja.

Meni je bilo svejedno. Izbegavala sam ćošak koliko sam mogla, a novi izgled ulice pomagao je da brišem uspomene – očito ne sasvim uspešno. Zakopane priče imale su svog pomoćnika. Dovoljno je bilo da izroni, udahne tek toliko da može da otkuca sms…

Čežnja se vratila, a za njom će suze…

Biće ih za još koju fontanu…

 

 

 

 

Sredina romana

Sredina romana

Posle toliko oblačnih dana danas je zasjalo sunce. Topli povetarac pootvarao je bašte kafića, a mi smo, skriveni od pogleda sedeli gore na terasi gde je nešto jači vetar oterao sve ostale goste. Umeo je i dalje da me nasmeje onako slatko, od srca. Ništa nije zaboravio o meni, svi sitni detalji ponovo su zaigrali oko mene kao beli maslačak na vetru. Nije zaboravio ni to koliko me je povredio, samo je čekao da dobar sloj prašine, višegodišnje, padne i prekrije bol pre nego se ponovo pojavi u mom životu.

Nisam ga dugo videla. Sakrivena iza sunčanih naočara gledala sam lice koje sam dobro znala- kao slepac brajevo pismo prepipala sam ga prstima i poljupcima…svaki milimetar.

Ali to je bilo neko drugo vreme. Vreme u kome sam verovala da sam našla svoju srodnu dušu, da su sva slučajna ukrštanja naših staza bila samo sitne niti koje su nas vodile onom trenutku spajanja bez razdvajanja. Ever.

Pijuckamo kafu, pričamo o svemu, o prošlosti, sadašnjosti o planovima za budućnost, a kao da čitam roman kome već znam kraj. Kraj koji je jednako u prošlosti kao i početak. Samo je nekako iz naše priče, izostala ona sredina…

Krila leptira

Krila leptira

Ekran je zasvetleo. Spustila sam knjigu.

Stigla je nova poruka, kao odgovor na citat koji sam poslala.

“Ti si moja dugonoga, ali ne Blondina, Brinetina.”

“Pročitao si knjigu??”

Ne, ali želim. Želim da budem deo svega oko tebe, da vidim svet tvojim očima.

***

Veza, koja to i nije, odjednom je dobila na jačini.

Gledam kroz prozor u snežne padine. Neko prethodno vreme donelo mi je Njega u život. Čitali smo iste knjige. Gledali iste filmove. Bili smo jedno.

I mislila sam da to neću opet naći…

Jedan sitan, mali komentar, možda nikad realizovana misao o čitanju iste knjige, učinila je da se osećam lakšom od leptira…

Trebalo je samo zalepršati krilima….